Pi­še: Ran­ko Raj­ko­vić


Ko­li­ko je mla­dih lju­di ro­đe­no, od­ra­sta­lo, ško­lo­va­lo se, pri­spi­je­va­lo za Par­ti­ju i Bi­ro ra­da u zna­ku Hro­ni­ča­ra, Drip­ca i Dr­ža­ve? Od­go­vor je i pre­ci­zan i jed­no­sta­van. Svi oni či­ji se da­tu­mi ro­đe­nja, mje­sto ro­đe­nja i ži­vot­ni pu­te­vi ve­žu za po­sled­njih če­tvrt vi­je­ka cr­no­gor­ske isto­ri­je pod sna­žnim su uti­ca­jem, što bi re­kli astro­lo­zi, baš ove tri na­tal­ne ku­će – Hro­ni­ča­ra, Drip­ca i Dr­ža­ve. Če­tvrt vi­je­ka Hro­ni­čar tro­ši vri­je­me i sna­gu pi­šu­ći o Drip­cu i nje­go­vim po­gub­nim dje­lo­va­nji­ma. Dri­pac se če­tvrt vi­je­ka iz­ru­gu­je s Hro­ni­ča­rem i nje­go­vim ar­gu­men­ti­ma. Hro­ni­čar jav­nim va­pa­ji­ma upo­zo­ra­va na pre­zre­ni mo­ral, zga­že­nu prav­du i la­žnu de­mo­kra­ti­ju ko­jom je Dri­pac za­ro­bio Dr­ža­vu. Dri­pac mu non­ša­lat­no uz­vra­ća - Pr­vo Svo­ja Dr­ža­va pa on­da mo­ral, prav­da i de­mo­kra­ti­ja. Već če­tvrt vi­je­ka slo­ga­nom „U in­te­re­su Dr­ža­ve“ za­po­či­nju i za­vr­ša­va­ju se svi su­ko­bi fru­stri­ra­nog Hro­ni­ča­ra i osi­o­nog Drip­ca. Hro­ni­čar je pa­te­tič­no tvr­dio da se i na­ši mr­tvi pre­vr­ću u gr­o­bo­vi­ma od Dr­ža­ve ko­ju for­mi­ra Dri­pac. Prag­ma­tič­ni Dri­pac je is­ko­ri­stio Hro­ni­ča­re­va za­pa­ža­nja. Ad­mi­ni­stra­tiv­nim apa­ra­tom po­kre­nuo je na­še mr­tve, po­di­gao ih iz gro­bo­va i do­veo na bi­ra­li­šta da ga po­dr­že u pra­vlje­nju svo­je Dr­ža­ve. O to­me po­sto­ji čak i do­kaz u vi­du snim­ka ko­ji se zo­ve afe­ra Sni­mak. Za­hva­lju­ju­ći, da­kle, i ži­vi­ma i mr­tvi­ma Dri­pac je sve vi­še ja­čao po­tvr­đu­ju­ći u prak­si mo­to - „Dr­ža­va to sam JA“. Hr­o­ni­čar je iako in­spi­ri­san mr­tvi­ma, uglav­nom zbog ži­vih ko­je je umr­tvio strah od Drip­ca sve vi­še sla­bio. I Hro­ni­čar se u prak­si po­zi­vao na isti mo­to - „Dr­ža­va to je ON“.
I ta­ko go­di­nom za go­di­nu Hro­ni­ča­ra su cr­pi­la ja­lo­va sa­zna­nja o ka­kvoj se de­for­mi­sa­noj Dr­ža­vi ra­di. Dri­pac je ta ista sa­zna­nja bez­ob­zir­no ko­ri­stio da bi uve­ćao svo­ju moć, luk­suz, bez­bjed­nost i bo­gat­stvo. Dri­pac je nje­go­vao de­for­mi­te­te Dr­ža­ve u ci­lju la­god­no­sti vla­da­nja, ob­ma­na jav­no­sti i skre­ta­nja pa­žnje na iz­mi­šlje­ne ne­pri­ja­te­lje i pro­ble­me ko­je nam oni na­vod­no ser­vi­ra­ju. Dok se Hro­ni­čar iz pet­nih ži­la tru­dio da ob­ja­sni iz­vor­nost do­ma­ćih pro­ble­ma, Dri­pac se stro­go pa­zio da do­ma­će pro­ble­me ne pri­mi­je­ti. Ču­vao se da ga po­vo­dom tih pro­ble­ma ne okr­zne ka­kva sla­bost u vi­du mo­ral­ne di­le­me, hu­ma­no­sti, skrom­no­sti, po­tre­be za so­li­da­ri­sa­njem i di­ja­lo­gom. Dri­pac je iz­bje­ga­vao sve što mo­že po­re­me­ti­ti kon­ti­nu­i­tet ma­ni­pu­la­ci­ja, pre­va­ra, la­žnih pred­sta­vlja­nja i pra­znih obe­ća­nja. Dri­pac se klo­nio i obra­zo­va­nja, jer je ono mo­glo na ne­kom stup­nju po­sta­ti pre­pre­ka u ko­mu­ni­ka­ci­ji s mrač­nom stra­nom uli­ce i kri­mi­nal­nim svi­je­tom ko­ji ga je po­dr­ža­vao. Dri­pac je vje­ro­vao u efi­ka­snost na­gra­da i ka­zni, u neo­p­hod­nost ti­hih pri­jet­nji i su­ro­vih eli­mi­na­ci­ja. Dri­pac se dr­žao po­da­lje od sva­ke te­me ko­ja mo­že ba­ci­ti sjen­ku na uvje­žba­nu po­zu nje­go­ve na­iv­no­sti i ne­vi­no­sti u od­no­su na pr­ljav­šti­ne s ko­ji­ma to­bo­že ni­je imao ve­ze. A Hro­ni­čar? Hro­ni­čar se i da­lje pa­te­tič­no da­vio u pri­ča­ma o po­ga­že­nom mo­ra­lu, o prav­di u dronj­ci­ma, o de­mo­kra­ti­ji u klov­nov­skom odi­je­lu, o kri­mi­nal­noj dr­ža­vi i ne­ri­je­še­nim ubi­stvi­ma. Ža­lo­sne ku­ku­mav­ke Hro­ni­ča­ra su uči­ni­le smje­šnim, sla­bim, džan­gri­za­vim, pro­pa­lim i do­sad­nim raz­no­sa­čem po­li­tič­kih po­ru­ka ko­me su se u Cr­noj Go­ri sve rje­đe otva­ra­la vra­ta. Vra­ta cr­no­gor­skih do­mo­va ši­rom su se otva­ra­la De­kla­ma­ci­ja­ma o svo­joj Dr­ža­vi eks­klu­ziv­ne bu­duć­no­sti u ko­joj će se lanč-pa­ke­ti mo­ra­la, prav­de, de­mo­kra­ti­je i nov­ca po­di­je­li­ti svi­ma ko­ji se na­đu na pu­tu evro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja za ko­je je Dri­pac do­bio ser­ti­fi­kat od me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce. Dri­pac, za raz­li­ku od Hro­ni­ča­ra, ni­kad ni­je pri­čao o tu­žnoj sa­da­šnjo­sti. Tvr­dio je da sa­da­šnjost ne po­sto­ji kao sa­da­šnjost već kao tran­zi­ci­ja iz slav­ne pro­šlo­sti u evro­a­tlant­sku bu­duć­nost. Kod Hro­ni­ča­ra je tu­žna sa­da­šnjost bu­di­la in­spi­ra­ci­ju i oba­ve­zu na sva­ko­dnev­no sa­op­šta­va­nje šu­pljih fra­za bez po­li­tič­kog pla­na. Kod Drip­ca je tu­žna sa­da­šnjost raz­vi­ja­la strep­nju da se iz nje mo­že ata­ko­va­ti na nje­go­vo lič­no bo­gat­stvo, kom­for i po­zi­ci­ju ko­ja je pru­ža­la ga­ran­ci­ju da će osta­ti iz­nad sva­kog za­ko­na. Dok je Hro­ni­čar nad tu­žnom sa­da­šnjo­šću la­men­ti­rao, Dri­pac je tvr­dio da nam je tu­ga sa­da­šnjo­sti pod­met­nu­ta od stra­ne dr­ža­ve s ko­jom smo ne­ka­da bi­li u za­jed­ni­ci. A on­da nas je jed­nog maj­skog da­na, sve za­jed­no stre­fi­la Svo­ja (Hro­ni­čar je re­kao Nje­go­va) Dr­ža­va. Te­ško ju je bi­lo i pre­po­zna­ti i opi­sa­ti. Još te­že pro­na­ći mje­sto nje­nog dje­lo­va­nja i na­slu­ti­ti put ko­jim je kre­nu­la. Bi­lo je sa­svim iz­vje­sno da se Svo­ja ili Nje­go­va Dr­ža­va na­šla is­pod svih do­ta­da­šnjih isto­rij­skih ni­voa. Po­to­plje­na. U na­pla­vi­ni ot­pa­da i šu­ta jed­na za dru­gom ne­sta­ja­le su nje­ne ko­te - eko­nom­ske, mo­ral­ne, slo­bo­dar­ske, vi­te­ške, in­te­lek­tu­al­ne ... Jed­nog od po­sled­njih, ma­lih plu­ta­ju­ćih ostvr­ca u po­to­plje­noj Dr­ža­vi, po­sli­je de­se­tak go­di­na plje­ska­nja po mr­tvoj vo­di, do­ko­pao se Hro­ni­čar. Čim je osje­tio tlo pod no­ga­ma, za­pri­je­tio je da će svo­je de­ce­nij­ske va­pa­je i ža­lo­poj­ke pre­to­či­ti u ka­zne­no-vas­pit­ne mje­re pro­tiv Drip­ca. Ti­me je sa­mo pri­vu­kao pa­žnju Drip­ca. Dri­pac je u svom ma­ni­ru, ra­sip­nič­ki za­vu­kao ru­ku u džep i ot­ku­pio za­jed­no s Hro­ni­ča­rem to po­sled­nje, ne­po­to­plje­no ostrv­ce ot­po­ra i mo­gu­ćeg spa­sa­va­nja po­to­plje­ne Dr­ža­ve. Dri­pac je ostrv­cu na­mi­je­nio no­vu ulo­gu u jed­nom od svo­jih hi­lja­du plus pro­je­ka­ta. Ostrv­ce je pre­i­me­no­vao u ka­bi­net Vla­de Iz­bor­nog Po­vje­re­nja. Pro­šle ne­dje­lje, vi­so­ko po­dig­nu­tim i is­pre­ple­ta­nim ru­ka­ma ko­je su zna­či­le ''DA'' sve­mu što nam se do­go­di­lo u pret­hod­nih če­tvrt vi­je­ka, u Skup­šti­ni Dr­ža­ve Cr­ne Go­re po­ve­de­no je dru­gar­sko ko­lo u sla­vu i čast po­mi­re­nja Hro­ni­ča­ra i Drip­ca. Hro­ni­čar i Dri­pac su se slo­ži­li da pod sta­rim ne­bro­ja­no pu­ta ra­blje­nim slo­ga­nom „U in­te­re­su dr­ža­ve“ sva­ko za­dr­ži svo­ju po­zi­ci­ju na ostrv­cu spa­sa ko­jeg se, či­nje­ni­ca je, pr­vi do­ko­pao Hr­o­ni­čar. Na ge­ne­ra­ci­ja­ma ro­đe­nim u zna­ku Hro­ni­ča­ra, Drip­ca i Dr­ža­ve je da se za­pi­ta­ju: Da li su se po­mi­ri­li i obes­pra­vlje­ni sa svo­jim tla­či­te­lji­ma? Da li su se po­mi­ri­li i opljač­ka­ni sa svo­jim pljač­ka­ši­ma? Da li su se po­mi­ri­li i pro­go­nje­ni sa svo­jim pro­go­ni­te­lji­ma? Da li su se po­mi­ri­li i pre­bi­je­ni sa svo­jim ba­ti­na­ši­ma, žr­tve sa svo­jim dže­la­ti­ma, na­rod s jed­nom te istom vla­šću ko­ja ga če­tvrt vi­je­ka ne­pre­sta­no si­ro­ma­ši, vu­če za nos, ismi­ja­va, po­ni­ža­va ... ? NE. Ipak, ni­je­su svi ušli u ko­lo Hro­ni­ča­ra, Drip­ca i Dr­ža­ve. Ostao je ve­li­ki broj onih ko­ji to no­vo ko­lo na ostrv­cu ta­ko­zva­nog iz­bor­nog po­vje­re­nja vi­de kao ža­lo­stan sim­bol svih na­ših Po­ra­za i Am­ne­zi­ja. Nji­ma je ja­sno da je Hro­ni­čar do­ži­vlja­vao Po­raz za po­ra­zom, jer je upor­no sa­njao mo­ral, prav­du i de­mo­kra­ti­ju ko­je na­vod­no mo­gu do­ći sa­me od se­be. Ta­ko­đe im je ja­sno da je Dri­pac obez­bje­đi­vao po­bje­du za po­bje­dom, jer je upo­tre­bom dr­žav­nog nov­ca, si­ja­njem dr­žav­nog i pa­ra­dr­žav­nog stra­ha, ucje­nom i si­ro­vom si­lom, uspi­je­vao odr­ža­va­ti Am­ne­zi­ju o svim svo­jim ne­u­spje­si­ma, pre­va­ra­ma, kra­đa­ma, la­ži­ma i skan­da­li­ma. I dok se na ostr­vu iz­bor­nog po­vje­re­nja vi­jo­ri za­sta­va zdru­že­nih Po­ra­za i Am­ne­zi­ja, po­že­li­mo mla­di­ma ro­đe­nim u zna­ku Hro­ni­ča­ra, Drip­ca i Dr­ža­ve da pre­i­spi­ta­ju zna­ko­ve ko­je im je do­di­je­lio Cr­no­gor­ski Ho­ro­skop. Što pri­je pro­tu­ma­če stvar­ne ve­ze Hro­ni­ča­ra, Drip­ca i Dr­ža­ve tim pri­je će i shva­ti­ti da su Hro­ni­čar, Dri­pac i Dr­ža­va odav­no mo­ra­li po­sta­ti pro­šlost i pre­sta­ti da od­re­đu­ju nji­ho­ve sud­bi­ne.